Све цивилизације које су настале на овом тлу оставиле су трага у керамици. Најстарија група неолита – старчевачка група (средњи и источни Балкан) – познавала је грубу и фину керамику, каткад сликану и разноврсну у техници и мотивима. Иако је пластиком била сиромашнија од касније винчанске културе (на посуди аплициране животињске и људске фигуре), она је ипак познаје. На истој територији, на данашњем простору србије, најбоље позната група млађег неолита, винчанска група, одликује се пластиком, почев од зооморфних ваза, а каткад и врло разноликим апликацијама, што се далеко мање запажа код културних група које су ницале у Хрватској и Словенији, где је на прелазу у метално доба цветала тзв.вучедолска група. У гвозденом добу, најзначајнија збивања у керамици на Балканском полуострву потекла су од утицаја келтске (латенске) културе, која је староседеоцима донела употребу грнчарског кола.
Балканско полуострво захватају процеси продирања грчке, хеленистичке, а касније и римске културе, које се често здружују са аутохтоним наслеђем старијих култура.
Већ увелико формирана византијска култура, с остацима римског културног круга, меша се, почев од IX века и доласком Словена на Балкан, с исконском уметношћу коју су Словени донели из своје прапостојбине. Но, керамика овог доба се повезује и са керамиком која је остала из култура старијих од римске и грчке, а која се, уз одређене трансформације, задржава код староседелаца Балкана, провлачећи се у траговима кроз народну керамику (посебно пироћанску), све до модерног доба. Елементи прасловенске уметности (фантастичне животиње, биљке, људске фигуре), задржавају се све до половине XIII века. Формирање керамичких заната потиче претежно из Византије, а од XIII до XV века налазимо чак и читава села која се баве грнчарским занатом.
У средњовековној Србији упоредо се израђује утилитарна керамика, грубе фактуре, мрке боје, линијских орнамената и луксузна керамика, фине фактуре, неправилно бојених површина, црвенкаста и мрка, са сликаним мотивима, рађена у градским центрима: Ново Брдо, Маркова Варош и др. Успон занатске керамике заустављен је у Србији доласком Турака у XV веку, али знање градских мајстора живи и даље у народној керамици-грнчарству, посебно у јужном Поморављу и око Пирота. Богата декорација те керамике показује широке пластичке могућности глине, али се ове могућности још више потврћују кроз преображавање употребних предмета у фигуре људи и животиња. Управо ће ова народна керамика, која је преузела средњовековне узоре и укрстила их с најстаријом традицијом народног стваралаштва, представљати основу на којој ће градити керамику неки уметници у Србији нашег времена. Ово се, пре свега, односи на пироћанску керамику и керамику јужног Поморавља.
На подручју Балкана, занатска, мануфактурна и индустријска производња керамике, због различитих друштвено-економских услова, имају различите путеве развоја. Словенија и Хрватска пратили су мање-више општа европска кретања док је у србији дуготрајно задржавање феудалних односа и остатака феудалне организације производње до најновијих времена онемогућавало развој керамике.
Крајем XVIII века, у Хрватској се стварају прве мануфактуре за керамичку производњу, а слично се догађа и у Словенији. Распад занатских цехова половином XVIII, довео је у XVIII и XIX веку до организовања сложених керамичких радионица, које ће постепено освајати индустријску производњу. У источном делу Балкана, за све ово време, искључиво делују ситне занатлије-керамичари, односно лончари. После првог светског рата стање се не мења. Центри индустријске керамичке производње налазе се у Словенији и Хрватској, где и индивидуални грнчарски занат још постоји, иако у несумњивој стагнацији.
У Србији се, по ослобођењу од Турака, задржала типична феудална организација заната-еснафи, међу којима су били и лончарски. Историја ових еснафа током друге половине XIX века била је испуњена борбом против конкуренције странаца-занатлија, против производње сеоске народне грнчарије, а пре свега против настојања керамичке индустрије других земаља, посебно Аустро-Угарске и Енглеске, да са својим квалитетнијим и јефтинијим производима продру на подручје ондашње Србије. Ова борба одвијала се с променљивим успехом и зависно од политичких прилика, али је у сваком случају омела стварање индустрије керамике, у којој би учествовало било страни било домаћи капитал. Неколико усамљених покушаја да се организује рад фабрика керамике, остали су без успеха.
Но, и у таквим оскудним приликама, у време кад је отпочело поступно одумирање грнчарског заната, почетком XX века, јавља се један човек који теоретским расправама и радом покушава да подстакне примењене уметности, међу којима и керамику- Драгутин Инкиостри Медењак. После другог светског рата у нашим крајевима преовлађивала је народна и ситнозанатска керамика. Иако веома распрострањен у то време, лончарски занат у Србији је увелико угрожен. Уметничке вредности полако чиле из занатских керамичких производа, иако се преко усамљених појединаца задржава традиција пироћанске, зајечарске и крушевачке керамике, мада у све мањим траговима, да би скоро потпуно ишчезла пред други светски рат. Произвођачи керамике у Србији дуго су били занатлије-лончари, ако се изузме покоја фабрика за производњу црепа, каљевих пећи и осталог грађевинског материјала. Домаћи купци, чије потребе нису задовољавали лончари, били су упућени на увозну керамику претежно из Чехословачке, Немачке и Аустрије.
Технолошки услови за израду керамике још нису били повољни. Уочи другог светског рата, једина нама позната керамичка радионица у Београду била је радионица Радомира Стефановића, из које је излазила технолошки најквалитетнија керамика. Најзаслужнији за преношење у Србију плодних подстицаја из Хрватског круга уметника окупљених око Хинка Јуна био је свакако Иван Табаковић који ће постати утемељивач система образовања уметника-керамичара у Србији. 1938.године у Београду започиње рад Школе за примењене уметности. Темељ овој установи, на чијим је искуствима после другог светског рата изграђена Академија примењених уметности, поставили су Милан Недељковић, директор школе, Ђорђе Крекић и Иван Табаковић, који је одмах преузео руковођење керамичком радионицом и педагошки рад с будућим керамичарима. Школа је била организована по систему и узорима из иностранства, према школама које су имале традицију и искуство, као нпр. Академије у Нирнбергу, Бечу, Цириху, Паризу итд. На жалост, њену континуирану делатност прекинуо је други светски рат, иако је Школа с прекидима радила све до 1948, када је прерасла у Академију. Исте године основана је и Школа за примењене уметности у Новом Саду, с керамичким одсеком који је водила Злата Барањи. Већ следеће године, у Нишу се отвара школа са истим именом.
Оснивање школе, труд да се подстакну примењене уметности, оснивање Музеја примењене уметности, а нешто касније, 1953, организовање и Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (УЛУПУС) говоре о томе да поступно у друштву расте свест о значају и месту примењених уметности, па и керамике. На првој изложби „Савремена југословенска керамика“ одржаној у Музеју примењене уметности у Београду, појавило се неколико ветерана керамичке уметности из Србије: Иван Табаковић, Злата Барањи, Борис Вериго, Катарина Пезер, док је велика већина уметника заступљених на изложби била из Хрватске. Почетну афирмацију у иностранству керамика Србије доживљава на изложбама у Кану 1955, Остендеу 1959, у Фаенци 1959. Појавиће се прве личности које су прошле редовни пут образовања као нпр. Луциа Банчоб Вебер, Милош Бранковић, Ђорђе Росић, Коста Ђорђевић, Братислава Милетић Кошута.
Шездесетих година први пут се у Србији појављују индустријски керамички погони (ако изузмемо оне за производњу грађевинског материјала и каљевих пећи), уметници примењених уметности организују се у удружења, број колективних и индивидуалних манифестација на којима се излаже керамика нагло расте. У Суботици је 1968.године донета одлука, изузетно значајна за даљи развој керамике у Србији следећих деценија, о оснивању Југословенског тријенала керамике, у оквиру Ликовног сусрета из Суботице, који постаје највећа манифестација југословенске керамике.
Радови многих уметника показивали су истраживачки дух, како у трагању за новим формама, тако и у проверавањумогућности керамичког материјала.Тако ће се Небојша Деља и Аранка Мојак огледати у фигуративном обликовању пуном фантазије и фантастике. Душана Михаиловића ће привлачити истраживање ефекта глазуре, а Миодраг Недељковић ће откривати нове просторе уметничке керамике, ка конструктивистичким аранжманима.
