Основни керамички материјал је глина која садржи у великом проценту и друге састојке, па се може говорити о различитим врстама глине. Но, све ове глине имају у већој или мањој мери особине које погодују обликовању. То су пластичност, способност испуштања упијене воде уз задржавање облика који је формирањем дат, и способност да глина на одговарајућој температури пређе у чврсто стање.

Порцулан је врста керамике која је цењена због своје важности и лепоте. Посебно се истичу сјајне, беле површине стена коју упоређујемо са шкољком морског пужа porcella. Познати истраживач Марко Поло је у својим мемоарима у Ђенови из 1298.године први пут споменуо име порцулан. У Европи се појављује од средњег века као редак предмет из далеких, непознатих земаља. Због земље порекла Кине често га називамо „china”, „chinaware” . Кинези су први прави порцулан израђивали за време династије Танг(618-907). Постепено се развијају технике комбиновања правих састојака и печења на температурама изнад 1000 степени. За време династије Сонг(960-1279), кинески цареви оснивали су царске фабрике за производњу порцулана ради изградњи сопствених палата. Град Јингдецен постаје главни центар за израду кинеског порцулана од 1300.године.

Ракујаки или Раку је стара јапанска техника која датира из 16.века. Први керамичар који је употребио ову технику звао се Хојиро, ученик великог мајстора Sen-No-Rikyu. Поред њега раку технику користе и чувену уметници Донју(1574-1656), Хон ами Коетцу(1556-1637) и Огата Кенцан(1663-1743).
О уметничким средствима којима се постижу уметнички циљеви може се говорити на више начина. Овде ћемо приказати декорацију и начин коришћења форме и боје (у њиховој узајамној зависности), сматрајући да је то изразито карактеристично за керамичку уметност.
У керамици се користе и друге поделе које имају мало значаја за керамику као уметност, али служе више да истакну неке посебне карактеристике. У односу на начин производње, и пре зависно од тога да ли се један керамички рад индустријски мултиплицира у великим серијама, или се израђује само једном, керамику делимо на и ндустријску и уникатну. Настанак овакве поделе зачет је у другој половини XIX века, у периоду успона индустријске производње која је, с једне стране, снабдевала широк круг потрошача мноштвом сличних предмета, а с друге, стварала потребу да се у керамици израђују непоновљиви предмети уметничке вредности(као у сликарству или у скулптури). Иако су уникатну керамику познавале и старе културе Кине, Египта, Грчке, Етрурије и др., она своју улогу противтеже серијској производњи добија тек у савремено доба.












