У керамици се користе и друге поделе које имају мало значаја за керамику као уметност, али служе више да истакну неке посебне карактеристике. У односу на начин производње, и пре зависно од тога да ли се један керамички рад индустријски мултиплицира у великим серијама, или се израђује само једном, керамику делимо на и ндустријску и уникатну. Настанак овакве поделе зачет је у другој половини XIX века, у периоду успона индустријске производње која је, с једне стране, снабдевала широк круг потрошача мноштвом сличних предмета, а с друге, стварала потребу да се у керамици израђују непоновљиви предмети уметничке вредности(као у сликарству или у скулптури). Иако су уникатну керамику познавале и старе културе Кине, Египта, Грчке, Етрурије и др., она своју улогу противтеже серијској производњи добија тек у савремено доба.
Често је помињана подела керамике на утилитарну и неутилитарну. Ма колико да се у керамици израђују предмети за свакодневну употребу (посуде разних врста, плочице за пећи), и ма колико да је представа о употребној суштини керамичких предмета уврежена у популарном мишљењу и данас, већ најстарије цивилизације, познајући пластичне вредности глине, нису избегавале да је употребљавају за израду фигура и облика који немају директну практичну функцију (фигуре животиња, идоли). Тумачећи укратко смисао ове поделе, као утилитарну можемо да означимо првенствено керамику посуде(тањири, бокали, вазе, пепељаре, лампе, свећњаци), а као неутилитарну ону која има искључиво естетске циљеве без икакве намере да задовољи наше практичне потребе.
Између ових, постоје многи прелазни облици. Једни задржавају употребну функцију, али се стилизацијама или подражавањем фигура животиња, људи,итд. Намећу као самостална и од употребе независна дела. Други пак подражавају утилитарне форме, иако не могу да се практично употребе. Из одређеног угла керамичка дела могу да се деле на зависна и независна. Ову зависност или независност треба тумачити у односу на простор, амбијент, друге објекте с којима керамички предмет чини целину (зависност) или не (независност). Даље, керамичка дела могу да буду коначна или компонована(затворена и отворена дела). Коначна су она чији се саставни делови (ако их има) не могу мењати. Компонована су пак састављена од више одвојених делова који се могу комбиновати, могу се размештати на различите начине тако да се добијају различите керамичке композиције. Сваки од ових делова сам може да има употребну или чисто декоративну функцију, а и да се користи за добијање више сложених композиција нашим активним учешћем.
Такође се може говорити о керамици посуда, керамичким површинама и керамопластици. Посуду је могуће посматрати у симбиози њеног функционалног и естетског значења, а такође и као саму форму. У овом другом смислу посуду схватамо независно од њене функције и као један ликовни мотив. Историја керамике зато, а посебно савремена керамика, показује више начина на који, уз поштовање само неких основних обележја, посуда може да се преобликује. Први је кад се од једног употребног предмета посуда преобрази до фигуративне керамопластике. Други, кад разбијањем па и рушењем традиционалног облика, форма посуде доспева на границу чисте апстрактне керамопластичке форме. Трећи је, пак, кад посуда, иначе потпуно утилитарна, учествује као део компоновања сложене керамичке композиције, композиције која може да има чист пластички смисао.
Већ из керамике посуде, првенствено преко сликаних декоративних тањира и ваза, долазимо у оно подручје које садржи керамичке предмете назване керамичким површинама. То су првенствено панои. Керамичка површина може да буде равна и пластична, а у оба случаја бојена или осликана. Кад преовлађују сликарски елементи можемо говорити о керамосликарству, али не само код равних површина већ и код сликаних посуда, а ређе и на керамопластици. Израз керамопластика употребљава се за керамичка дела код којих је функција пластичности снажна, било да су рађена слободно у простору, било да се пластични облици изразито издвајају из равних керамичких површина.
Као што је речено, подела и врсте керамике могу да буду разноврсне и оне се мењају од земље до земље, или од аутора до аутора који пишу о керамици. Запажамо и поделу на народну, занатску и уметничку, затим на народну и луксузну, као и називе који обележавају неке друге облике керамичких дела као што су нпр.ситна пластика, вртна керамика, архитектонска керамика итд.
