Основни керамички материјал је глина која садржи у великом проценту и друге састојке, па се може говорити о различитим врстама глине. Но, све ове глине имају у већој или мањој мери особине које погодују обликовању. То су пластичност, способност испуштања упијене воде уз задржавање облика који је формирањем дат, и способност да глина на одговарајућој температури пређе у чврсто стање.
У својој обради керамички материјал пролази кроз неколико фаза: припремање за обраду, обликовање, сушење, печење. Данас у стварању керамичких дела су присутне све технике које је освојило људско искуство, дуго хиљадама година. Керамика се обрађује на грнчарском точку и без њега (руком, ливењем, пресовањем, ваљањем, утискивањем итд). Природно је да се индустријска керамика претежно ствара ливењем и пресовањем, а на витлу најчешће израђују употребни предмети (уникати), иако они могу да се обрађују и само руком.
Свака уметност ствара се у материјалу и материјал одређује и тип уметности. Оно што нас интересује је специфичан начин испољавања, да тако назовено тензије између креације и материјала код керамике. Ова тензија доживљава се у свим уметностима, али је она у керамици приступнија па чак, у извесној мери, и пресуднија. Да бисмо то боље схватили морамо навести уобичајене вресте керамике.
Према технологији и саставу глине, као и начину обраде и висине тачке печења, прихватајући основну поделу, керамика се дели на теракоту, лончарију-грнчарију, мајолику и фајанс, каменину, камељачу и порцулан.
Технолошке могућности, међутим, остављају простор за многобројне комбинације ових основних материјала, које, ако се томе придружи и разноврсна употреба боје и глазуре, разлажу ову поделу до оних појединости потребних само стручњацима. Свака од основних технолошких врста керамичког материјала по својим својствима одбацује или прихвата одређене начине уметничког изражавања. Однос форме и боје, који је изузетно значајан за уметност керамике, биће потпуно различит код сваке од ових врста. Свакако, све ово зависи од укуса који је изграђен у једној култури. Не треба заборавити да се скулптура одрекла боје тек од ренесансе, а да модерна скулптура, иако још увек опрезно, почиње поново да истражује односе боје и форме.
Теракота је током историје коришћена претежно за израду употребних предмета и ситну пластику. Могло би из тога да се закључи да је то било условљено њеним својствима. Међутим, треба рећи да се овде ради о „естетској клими“, јер историја уметности познаје монументалну пластику, израђену у теракоти (нпр.саркофази у Етрурији, налазиште армије ратника у Кини)која је такође бојена.
Грнчарска техника се претежно употребљава у утилитарној керамици, посебно у народној, у већини земаља света, тако да ћемо је ређе срести у уметничкој керамици. Њена кртост (због ниске тачке печења) не омогућује стварање широке скале пластичких форми. Па ипак, управо због своје везе с народним стваралаштвом, употребљена у уметничкој керамици, она може да унесе у њу дух традиционалне лепоте.
Пиктуралност мајолике на изглед угрожава скулптуралне вредности форме, јере је сама боја изразит ликовни елемент, често довољан сам себи. Међутим, према нашим данашњим естетским мерилима, управо такве ликовне супротности доводе до трагања зо оном тачком естетске равнотеже у којој се ове супротности усклађују. Међутим, многим керамичарима сама вредност колора изгледа довољна, што доводи до многобројних злоупотреба, управо у овој технолошкој врсти. Кад се говори о мајолици треба поменути да савремена индустрија, појавом и ширењем уметничке керамике, почиње са успехом да шири и репертоар тзв. „уметничких боја“, и тиме проширује могућности керамичке уметности.
Каменина одговара уметницима склоним пластичном, скулптуралном изражавању. Ефекти боје у каменини су дискретнији и у другом плану, па је њихова природа другачија.
Како је за порцулан потребна углавном индустријска производња, у технолошки мање развијеним срединама он се ређе користи у уметничкој керамици. Извесно време у порцулану је рађено мање уметничких дела и због засићености коју је изазвала богата производња порцулана у XVIII и XIX веку. Међутим, на међународним изложбама у свету све више се запажа коришћење порцулана за уметничке радове, па се од осамдесетих година може говорити и о доминацији порцулана у истом смислу у коме се истицала превласт каменине десет година раније.
Иако одређена врста керамике намеће један сужен избор решења (што не значи да у оквиру тог избора нису могуће безбројне уметничке варијације), под одређеним условима иста намера се приближно може исто остварити, рецимо у мајолици и каменини. Добар уметник изазива складан естетски осећај и апликацијом више технолошких врста керамике у оквиру једног дела.
Широке могућности керамичког материја доводе каткад керамичаре у искушење да подражавају друге материјале(дрво, кожу, метал, пластику). То свакако доказује велике могућности керамике, али је најчешће непотребно за постизање уметничких циљева. Но, истини за вољу, треба рећи да такве тенденције нису усамљене у савременој светској керамици.
Утицај материјала, односно технологија рада, има у уметности керамике, поредећи је с другим уметностима, у једном погледу још изузетнији вид: мањи степен предвидљивости коначног дела, већу неизвесност да ће се намера и идеја уметника поклопити с остварењем. Ефекат случаја најчешће срећемо код каменине у којој високе температуре групишу оксиде извлачећи боје, распоређујући их на неочекиван начин. Сложеност и дужина поступка стварања керамичког производа захтева знатну занатску вештину уметника-керамичара. Међутим, ма колико она била велика, бројност фактора утицаја никад не потврђује очекивање у потпуности. Изненађења су увек могућа, а извесна одступања скоро редовна код одређених врста техника. Овај удео случаја, ма колико код зналаца керамичког заната био сведен на прихватљиве границе, чини уметност керамике не само стварањем, већ и догађајем, магичним ритуалом у коме не учествује само уметник већ и неидентификоване силе над којима уметник нема потпуну контролу и чијој милости може само да се нада.
Такав однос између креације и случаја, који се у неким врстама сликарства у модерној уметности намерно изазива, у керамици је чешћи и доводи до посебног психолошког стања уметника-керамичара и атмосфере авантуре. Неретко се дешава да пред изненађеног уметника сплет неочекиваних околности изнедри дело, знатних и непредвиђених уметничких квалитета.
