О уметничким средствима којима се постижу уметнички циљеви може се говорити на више начина. Овде ћемо приказати декорацију и начин коришћења форме и боје (у њиховој узајамној зависности), сматрајући да је то изразито карактеристично за керамичку уметност.
Однос форме и боје је један од суштинских проблема уметности керамике. Ма колико код различитих керамичких материјала модели овог односа могу, да буду различити, они се своде на захтев за њиховом динамичном, али уравнотеженом повезаношћу. Материјал или форма, зависно од намере уметника и улоге керамичког предмета, одређују колористичке елементе.
Уметност керамике се окретала час облику, час боји, час једном и другом, остављајући у недоумици оне који су склони разграничењима, а пружајући управо својим вишеструким могућностима задовољство ствараоцима. То је, вероватно, разлог што је керамичка уметност често измицала теоретичарима, а став према њој као уметности бивао веома различит.
Поменимо још једну специфичност у обради керамике. Боје добијају тек печењем свој дефинитивни изглед, па оне које керамичар ставља на керамичку масу биће сасвим другачијег изгледа после печења. Тако керамичар, иако због познавања технолошког процеса може да предвиди боје, нема онај непосредан визуелан доживљај који приликом стварања има сликар. Уз то и корекције на керамичком материјалу нису лако изводљиве, јер је траг првобитне боје скоро немогуће одстранити, па понекад током израде једног керамичког предмета долази до тзв. Принудних решења и одступања од првобитне замисли.
Иако је то својство свих ликовних уметности, керамика сама по себи може да буде декоративна у највећој могућој мери, чак и у случајевима кад керамички предмет има аутономну уметничку вредност. Пријемчивост керамичког материјала за разноврсне ефекте, лакоћа моделовања час као ситне пластике, час као великог предмета, омогућују да се од керамике израђује накит, мале фигурине, посуђе различитих димензија, панои итд. Колико год да фактура керамичког материјала сама по себи пружа декоративне могућности, толико је и сам материјал подесан за декорисање, односно за најразличитију примену декорације, било пластичке, било колористичке.
Ово наводи неке да целокупну уметност керамике сматрају декоративном, или да у свим керамичким предметима подразумевају и декоративно својство. Неки се пак ограничавају на то да декоративним прогласе само један део керамичке уметности, онај чија је основна функција декоративна, јер с једне стране излази из области утилитарне керамике, а с друге, и из керамике као чисте уметности.
Декорација често чини интегрални део керамичког објекта и свакако мора бити одговарајућа и у складу са објектом. Она не сме да га подреди, већ да га истакне. Као што нека форма може да добије, захваљујући декорацији, снажан ликовни садржај, могуће је, исто тако, да декорација каткад угрози форму, па је потребно наћи успешну равнотежу између форме и декорације. Постоји огроман спектар материјала и техника за декорисање керамичких предмета.
Декорисање се изводи потенцирањем пластичких вредности керамичке површине (урезивањем, утискивањем, отискивањем, парањем, апликацијом, грађењем), бојењем подглазурним бојама(аугобом, зграфито и др.) прекривених прозирном глазуром, обојеним декујућим (покривајућим) глазурама преко којих се може надглазурно или подглазурно сликати, где боје избијају али на вишим температурама (каменина, порцулан). Још неки од могућих начина декорисања су листером, златом, платином, краклеом и др.
Једна од подела која узима у обзир изглед декоративног мотива (а коју користи Херберт Рид) разликује геометријску, стилизовану и натуралистичку декорацију. Из другог аспекта, Херберт Рид помиње и декорацију која настаје из самог својства материјала (нпр. Избијањем одређених оксида или одређених примеса керамичке масе), што често представља посебну драж керамичких предмета.
